Poznavalac etarskih ulja razvio je tokom mnogo godina iskustva čulo mirisa do te mere da može da prepozna kvalitet, podvrstu, često čak i poreko ulja po njegovom mirisu. Ali čak i netrenirani nos može, pogotovu ukoliko ima priilku za poređenje, da pronađe razlike uz pomoć jednostavnog testa mirisanja. Boja, dubina i buke mirisa veoma su karakteristične osobine ulja. Takođe pomaže da se uporedi miris matičnjaka ili peperminta sa mirisom sveže biljke, smrvljene među prstima.

Jednostavna, ali veoma gruba-rough procedura za testiranje jeste da se stavi kap etarskog ulja na maramicu. Sa nekoliko izuzetaka (npr. etarska ulja koja sadrže masne kiseline), nikakva masna fleka ne bi trebalo da ostane. Takođe, etarsko ulje ne sme da miriše kao alkohol.

Konačno, kupac mora da razvije poverenje u „svoj“ brend. Kao i iskusan kupac, i snabdevač koji je svestan potrebe za visokim kvalitetom, uvek se oslanja na objektivne mogućnosti kontrole kvaliteta.

To su, pre svega, naučne metode kao što je kapilarna gasna hromatografija, masna spektografija i metod rezonanse. Na ovaj način, moguće je odrediti precizan hemijski sastav ulja. Metod ugljenika-13, izotopski metod ispitivanja, obezbeđuje gotovo 100% bezbedno otkrivanje sintetičkih komponenata u etarskom ulju, na osnovu univerzalne prisutnosti izotopa ugljenika-13 u prirodi. Međutim, ovaj metod je već “provaljen”, kao što to pokazuje primer krivotvorenja vanile.

Nažalost, čuveni “GC” (gasni hromatogram) etarskog ulja je daleko od toga da je u stanju da u potpunosti otkrije moguće dodatke mešavini. Gasna hromatografija se zasniva na principu sukecesivnog sagorevanja sastojaka etarskog ulja, čime se oni transformišu u vreo gas u staklenim kapilarima, kao i na dobijanju tačnog podatka o procentu njihove distribucije, na osnovu kompjuterske analize. Ali, čak i sintetičke komponente koje su naknadno dodatne ulju, teško se mogu otkriti – sve dok su dodaju u odgovarajućoj, pravilnoj razmeri i tako mogu da oponašaju hemijski profil originala. Takozvani metod S-19 DFG, između ostalog, daje mogućnost ispitivanja ulja u pogledu hemijskih reziduuma.

Sve u svemu, laboratorijske kontrole su potrebne i dobre, ali ne pružaju potpunu sigurnost. Stoga ima mnogo smisla praviti što redovnije provere na licu mesta, sa uzgajivačima, koji, u idealnom slučaju, imaju mnoge godine iskustva u destilaciji i koji se pridržavaju uputstava neke od asocijacija za organsku poljoprivredu, kojoj su pristupili.

Iskusan kupac zna gde se koje biljke uzgajaju ili gde rastu u divljini. On dobro poznaje uslove zemljišta za rast biljke i takođe zna, na primer, da li je divlji čempres rastao u udaljenom planinskom regionu ili blizu auto-puta. On je u stanju da proceni da li je snabdevač sam destilovao ulje u nekoj od nezagađenih zemalja trećeg sveta gde je prskanje retko, ili dolazi iz velikog preduzeća orijentisanog na profit.

Da bi se mogla ponuditi dobar ili vrlo dobar kvalitet, potreban je velik napor. Godine iskustva sa etarskim uljima, dobro opremljena aromateka sa hiljadama uzoraka, brojni međunarodni kontakti sa snabdevačima i proizvođačima su neki od tih uslova. Uz to, neophodna je dobra intuicija, kao i dobro poznavanje stranih jezika. Kupovina od jednog jedinog glavnog uvoznika nikada neće biti u stanju da isporuči proizvodnu liniju visokog kvaliteta.